Iz­da­vač­ka ku­ća ,,La­gu­na” ne­dav­no je ob­ja­vi­la če­tvr­tu knji­gu Alek­san­dra Ig­nja­to­vi­ća. Ri­ječ je o knji­zi ,,Naj­ve­će taj­ne i mi­ste­ri­je Sr­bi­je”, u ko­joj su sa­dr­ža­ne pri­če o neo­bič­nim lju­di­ma, mje­sti­ma i do­ga­đa­ji­ma ko­ji se do­ne­kle mo­gu svr­sta­ti i u do­men nat­pri­rod­nog i neo­bja­šnji­vog.

●Šta Vas je po­ta­klo da na­pi­še­te ovu knji­gu, šta je za­pra­vo bi­lo pre­sud­no, ko­ja vi­jest, do­ga­đaj?
-Ne po­sto­ji onaj ču­ve­ni „pre­lom­ni mo­me­nat“ ko­ji je bio klju­čan za ob­ja­vlji­va­nje ove knji­ge. Mo­gla je mo­žda ova zbir­ka da bu­de ob­ja­vlje­na i ra­ni­je, ali po­sto­je knji­ge, kao i lju­di, ko­ji­ma je neo­p­hod­no da sa­zru, ka­ko bi u pra­vom tre­nut­ku po­ka­za­li ko­li­ko za­i­sta vre­de. Po­sto­ja­la je, pri­rod­no, di­le­ma u me­ni, jer znam sa ka­kvim sam se sve pred­ra­su­da­ma sre­tao u ka­ri­je­ri, a ova kon­tro­verz­na te­ma je du­šu da­la da iza­zo­ve ne­vje­ri­cu i pod­smi­jeh. Me­đu­tim, je­dan do­ga­đaj opi­san u knji­zi uvje­rio me je da sam do­nio pra­vu od­lu­ku ka­da sam ri­je­šio da po­di­je­lim svo­ja is­ku­stva i do­ži­vlja­je sa gra­ni­ce stvar­no­sti.

●Ka­ko ste pri­ku­plja­li gra­đu, ko su Vam bi­li ,,iz­vo­ri”, i u ko­joj me­ri je naš na­rod pre­u­ve­li­ča­vao ili na­do­gra­đi­vao do­ga­đa­je o ko­ji­ma pi­še­te?
- Kao no­vi­nar pro­špar­tao sam Sr­bi­jom uz­duž i po­pre­ko. Ni­sam ju­rio za mi­ste­ri­ja­ma, ali one su kao po pra­vi­lu sti­za­le me­ne. Ma­lo se kad do­go­di­lo da ono što sam na­pi­sao ni­sam i sam do­ži­veo. Go­to­vo sva­ki no­vi­nar­ski za­da­tak van uobi­ča­je­nih, sva­ko­dnev­nih te­ma vo­dio me ka lju­di­ma ko­ji su pre­da mnom otva­ra­li ne­ku od stra­ni­ca ove knji­ge, pre­ma neo­bič­nim mje­sti­ma ko­ji­ma sam lu­tao po­ku­ša­va­ju­ći da pro­na­đem smi­sao u ono­me što mi se do­ga­đa­lo. I on­da ka­da mi se u Ma­le­ti­ni kraj Đu­ni­sa tlo tre­slo pod no­ga­ma bez vi­dlji­vog raz­lo­ga, i ka­da mi je auto­mo­bil ot­ka­zao po­slu­šnost u po­noć, na mo­stu ko­ji vo­di ka se­lu Bi­stri­ca, i ka­da sam slu­šao neo­pi­si­ve zvu­ke iz ka­me­nih ka­te­dra­la Đa­vo­lje va­ro­ši, i dok sam se umi­vao vo­dom sa Đur­đev­dan­skog iz­vo­ra kod ma­na­sti­ra Gor­njak... ni­sam mo­gao ni že­lio da sa­kri­jem po­što­va­nje pre­ma si­la­ma ko­je upra­vlja­ju pri­ro­dom na na­čin ko­ji je na­ma i da­lje ne­do­ku­čiv. Za­to i ova knji­ga ne sa­dr­ži od­go­vo­re, već sa­mo pi­ta­nja. Tru­dio sam se da sva­ku pri­ču pred­sta­vim što vjer­ni­je, iz svog ugla i uz ne­znat­ne dra­ma­tur­ške in­ter­ven­ci­je, ta­ko da je pi­ta­nje auten­tič­no­sti sa­mo pi­ta­nje po­vje­re­nja iz­me­đu či­ta­o­ca i auto­ra.

●U obi­lju pri­ča sa­dr­ža­nih u Va­šoj knji­zi ko­je su to pri­če, do­ga­đa­ji ko­ji su Vas po­seb­no im­pre­si­o­ni­ra­li?
- Naj­vi­še me upla­šio mi­ste­ri­o­zni noć­ni ze­mljo­tres u Ma­le­ti­ni kraj Đu­ni­sa, ka­da sam mi­slio da se ze­mlja po­dam­nom otva­ra i da će me pro­gu­ta­ti. Naj­je­zi­vi­ji je bio su­sret sa neo­bič­nom pri­ka­zom u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci. Naj­vi­še stra­ho­po­što­va­nja iza­zva­la je pri­ča o mo­na­hu Gri­go­ri­ju i Sve­tom ca­ru La­za­ru ko­ji su umi­ri­li ri­je­ku da bi mo­gli da raz­go­va­ra­ju. Naj­čud­ni­ji je most kod se­la Bi­stri­ca na ko­jem se ga­se mo­to­ri, a naj­di­na­mič­ni­je je bi­lo ju­ri­ti ču­do­vi­šte iz Bor­skog je­ze­ra.

●Ka­ko mi­ri­te no­vi­nar­stvo i knji­žev­no stva­ra­nje?
-To je, za­i­sta, ozbilj­na bit­ka. Jer u da­na­šnjem no­vi­nar­stvu vi­jest je sve. Po­če­tak, sre­di­na i kraj. Ni­je osta­lo go­to­vo ni­ma­lo mje­sta za neo­bič­ne ri­je­či, li­je­pe re­če­ni­ce, za duh no­vi­na­ra ko­ji te­če nje­go­vim tek­stom. Sve je po­sta­lo in­du­stri­ja, bje­so­muč­no štan­co­va­nje istih fra­za u bez­gla­voj jur­nja­vi za ve­ćim ti­ra­žom ili rej­tin­gom na in­ter­ne­tu. Sa­svim je ja­sno da u ta­kvom okru­že­nju ima pre­ma­lo mje­sta da bi ne­ko ko že­li da se ba­vi knji­žev­no­šću mo­gao da na­pre­du­je. Je­di­no rje­še­nje za to je ne­pre­kid­no ve­žba­nje sti­la kroz dru­ga­či­je for­me, ne­pre­sta­no pi­sa­nje du­žih i slo­bod­ni­jih tek­sto­va, ko­men­ta­ra, blo­go­va, pri­ča... Naj­va­žni­je je ne do­zvo­li­ti se­bi da za­pad­neš u ru­ti­nu dnev­nog no­vi­nar­stva ko­ja te ogra­ni­ča­va vre­me­nom, pro­sto­rom, bro­jem slov­nih zna­ko­va, ključ­nim do­ga­đa­jem u pr­voj re­če­ni­ci... Čak i po­sli­je mno­go go­di­na is­ku­stva u pre­ba­ci­va­nju iz sti­la u stil, po­treb­no je ma­lo vre­me­na da se uđe u je­dan ili u dru­gi lik.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić

Vri­je­me za TV se­ri­ju

● Ka­kvi su Vam stva­ra­lač­ki pla­no­vi za go­di­nu pred na­ma?

- Te­me ve­za­ne za mi­ste­ri­je, neo­bja­šnji­ve do­ga­đa­je, ču­do­tvor­na me­sta... ima­ju ve­li­ki, na re­gi­o­nal­nom tr­ži­štu još neo­stva­re­ni po­ten­ci­jal. Zbog to­ga pla­ni­ram i sni­ma­nje do­ku­men­tar­no-igra­nog se­ri­ja­la „Naj­ve­će taj­ne i mi­ste­ri­je” ko­ja bi, po­red Sr­bi­je, mo­gla da ob­u­hva­ti i ne­ka na­ma ge­o­graf­ski i kul­tu­ro­lo­ški bli­ska pod­ruč­ja ko­ja ta­ko­đe obi­lu­ju ova­kvim pri­ča­ma. Moj plan je da ovaj se­ri­jal sa­dr­žaj­no i pro­duk­cij­ski bu­de na ni­vou naj­kva­li­tet­ni­jih ostva­re­nja ino­stra­nih pro­duk­ci­ja što,m na­rav­no, u ve­li­koj me­ri za­vi­si od ulo­že­nih sred­sta­va. Ne­ko­li­ko sa­ti kva­li­tet­nog ma­te­ri­ja­la je već sni­mlje­no i ja ve­ru­jem da će na­še TV ku­će pre­po­zna­ti ko­mer­ci­jal­ni ka­pa­ci­tet ovog pro­jek­ta ko­ji, po­na­vljam, vr­lo la­ko mo­že da po­sta­ne re­gi­o­nal­ni.